Sjećanja: Halva za Dan državnosti 1992. godine

Sjećanja: Halva za Dan državnosti 1992. godine

Tmurna je jesen bila te 1992. godine. Nema dana kad vas ne ubije vijest jer je poginuo, nečiji sin, brat, komšija...

U Sapni  sam.

Kad neko iz avlije mahne „de svrati, evo vruća krompiruša“,  srce naraste ko nekad za Bajram.

Najčešće svratimo kod Muharema-kovača, kod Juse  predratnog trgovca u čijoj kući se tokom rata nahranio i znanani  i neznanani.

Niko ne broji ni dane ni datume.

Osvanula je kiša.

Nema šta ni da se zapiše.

Ispod prozora kuće u kojoj sam tih dana boravila promaknu glava Hasiba Pike.

A kad Piko svrati, insanu bude drago jer sa sobom  donese onaj gradski zvornički duh, protkan samo njemu svojstvenim marifetlucima. Kad neko ugleda Piku, govorio  bi „eto nafake“..

Piku sam upoznala još davne 1979. godine.

Inače, poznavala  ga je cijela zvornička čaršija i okolina, i susjedna Srbija.

Njegova zona odgovornosti bila je pijaca. Kad neko traži „čovjeka s biljegom na čelu“ zna se da traži Piku. Nestašica kafe – ima kod Pike. Kupovina i prodaja deviza, opet, kod Pike.. Preprodaja „ispod ruke“, a ko drugi do Piko. Uvijek dotjeran, uglađen, kulturan...

Takvog ga se sjećam i  iz rata.  

Samo što je pobjegao Arkanovim katilima u Zvorniku, obreo se u Tuzli, a onda u Sapni gdje se pridružio odbrani domovine. Znalo se za Pikine „sposobnosti“. Zvali smo ga „car za uvezivanje“ . Nema goriva za vojna vozila, Piko u Tuzli začas „uveže“ nekoliko buradi, nema brašna za vojnu kuhinju, opet , Piko „uveže“ ne samo brašno, već i šećer, i makarone, i ulje.. Kad bi uspio da „uveže“ kafu, onako iz džepa, da niko ne vidi, što jest, jest, djelio bi je onim  dražim... Nekad bi nešto sakrio u sobi u kojoj je spavao sa grupom Zvorničana, ali nikad za sebe, nego „za posebne prilike“.

Kažem, osvanula je kiša. Piko na vratima,  veli da će kad smrkne kod njega  biti  „važan sastanak Zvorničana i drugih“ pa da dođem i ja i još neki ljudi. Šta je u pitanju, neće da kaže.

Kuća u kojoj je tokom rata stanovao Piko  bila je s gornje strane puta za Teočak, preko puta Ratne bolnice u čijoj blizini je bila i vojna kuhinja.  Jeste smrklo, ne ide mi se, ali... Bit će tu nekadašnjih mojih zvorničkih komšija , prijatelja...

Idem puteljkom, strana, mrak, klizavo, rondam u sebi što mi to treba.  

Odjednom, neki nestvaran miris doprije do mene. Kako se primičem vratima kuće, miris sve jači, nešto mi lijepo u duši... Ljudi moji, pa miriše halva! Piko otvara vrata.  

Vidim čudo: na „smederevcu“ velika šerpa, a pored stoji Pikin cimer koji  s pogolemom motkom miješa halvu. Unutra već nekoliko znanih likova iz Zvornika, iz komande, policije, ratne bolnice...

„Zatvaraj vrata!“, zagalami Piko.

Poredao deke „konjarice“ na prozore, a sve, veli, da „ne vidi onaj maždrak iz komande pobit će nas ko zečeve“.

„Piko, bolan, pa halva miriše cijelom mahalom, nema šta da vidi, on je već „vidio“.

To i bi...

Udara čizma na ulaznim vratima kuće.

Piko otvara.

„Bujrum, bujrum, taman smo te  htjeli zvati, mi malo da obilježimo praznik,  znaš da je 25.novembar“, svojim pijačnim fazonima Piko pokušava  oraspoložiti „maždraka“ ali, uzalud.

Mnogi pognuli glavu, neko se smije, neko odhukuje, neko-  baš ga briga. Važno je da halva  nije zagorjela.

 „Zar i ti“, obraća mi se „maždrak“.

„Pa 25 novembar je“, velim, a samo što ne puknem od smijeha.

„Pa valjda  bi ti trebala znati da do 25. novembra još ima dana“. Hmmmm. Potop..

Brašno, ulje i šećer za halvu, Piko je, pričao nam je kasnije „uvez'o“ ranije pa čuvao da se „malo osladimo“, a  ono o Danu državnosti  mu „odjednom nadošlo“.

Znao je, kaže, da je taj dan, negdje u jesen, a pošto o datumima u ratu je malo ko vodio računa, veli, mislio je da „može proći“.

Negdje nakon Vašingtonskog sporazuma, Piko je otišao u Sloveniju da posjeti familiju. I ostao. 

Pričalo se, da je i tamo  znao „uvezati“ neki dobar posao. Kakvom slatkom pošiljkom, ponekad, sjetio bi se nekih svojih Zvorničana. 

Kažu da je živ i da je dobro.

I kad god osvane 25.novembar, meni zamiriše sapanjska halva Hasiba Pike iz Zvornika s kojom smo 1992. godine, nenadano, obilježili Dan državnosti, iako je do tog datuma bilo još dana.   

Neka nam je sretan Dan državnosti 2020.godine.

Odoh praviti halvu.

Bratunac.ba/Politički.ba